Kada smo bili klinci, roditelji su nam uvek pričali da se sklanjamo od jednog sedog, pogrbljenog, mršavog čoveka, bez prstiju na jednoj šaci, i plašili su nas time da jede decu. Od kada znam za sebe, on je stalno tu, na Maloj Vagi, ispred lokalne prodavnice, i pije pivo.
Prolazile su godine… a mi smo ga se sve manje plašili. Jednog dana, prošlog leta, ostao sam sam u Kragujevcu, ni jedan ortak nije bio kući. Izašao sam napolje, i seo sa njim. U početku je bio malo stidljiv, zato što ne priča često sa ljudima koji nisu kasirke u prodavnici. Dok je bio na Kosovu ”99, bomba mu je pala na kuću, poginula mu je žena, i oba deteta, a u ratu je izgubio prste šake.
Pričali smo dva sata, svih dva sata je plakao. Poslednji put ih je video baš tu, ispred te prodavnice, kada je ulazio u vojni autobus. Kada su se ortaci vratili, ispričao sam im to. Ne možemo da mu vratimo porodicu, ali mu pomažemo najviše što možemo, ponekad mu platimo neki račun, dajemo mu stare stvari, i niko ga više ne gleda kao pijanicu.
0 komentari